POSVEĆENO:
Mojim sinovima —
Koji možda nikada neće videti scene kad sam igrao.
Ali će možda razumetii zašto sam “leteo”.
Mojim Saigračima —
Saputnicima. PRIJATELJIMA, VELIKOJ FAMILIJI,
Koji su gazili iste pozornice, delili isti znoj, nosili isti ponos, iste nošnje, opanke:
Bez vas — ovo bi bila samo moja priča.
Sa vama — ovo je ISTORIJA.
I svima koji veruju —
Da tradicija nije prošlost.
Da folklor nije muzej.
Da ono što smo mi živeli —
Može da živi i u vama.
SVET JE STAJAO…
Gazili smo Ameriku i Kanadu.
Stavljali pod noge Rusiju — od Moskve do Sibira.
Osetili smo vode Crnog Mora, Atlantika, Jadrana, Egejskog mora.
Dunavom smo se šetali uzduž i popreko.
Hodali po smrznutoj Volgi.
Zapadna Evropa nas je čekala:
Nemačka. Švajcarska. Italija. Francuska. Malta. Austrija.
Svi su iščekivali kad ćemo se pojaviti.
Mađarska, Rumunija, Bugarska, Grčka, Turska — divili su se.
I cela stara Jugoslavija:
Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija, Srbija, Kosovo i Vojvodina.
Imali su poštovanja.
PLANINE SU NAS DOČEKIVALE:
Triglav i Mont Blanc na Alpima.
Ural. Karpati.
Severni Kordiljeri u Americi.
Dočekivale su nas svojim visinama.
Nebo je bilo blizu.
GDE GOD DA SMO PROLAZILI — ZEMLJA SE TRESLA.
Jer,
IGRALE SE DELIJE,
Na sred zemlje Srbije.
I svuda okolo gde smo nastupali.
DIVILI SU SE:
Zapalili smo Kenedi Centar u Washingtonu.
Zaljuljali Njujork.
Prošetali Floridom.
Hodali moćnim Texasom.
Osetili svetla Las Vegasa.
Pipnuli Golden Gate.
Čikago je stajao na nogama.
Iako zaledjen, Toronto je pljeskao.
Hladna Moskva — se divila
Topli Soči, Jalta — su bili tihi
BEOGRAD ?
Beograd je bio ponosan.
A MI?
Mi smo tada leteli.
Igrali smo. Gazili pozornice. Probijali scenske bine. Lomili daske na binama
“Cepali” korake, Igrali koncerte. Nastupali u pozorištima, Televiziji, livadama, Festivalima
I probali. I trenirali. Igrali – Neumorno.
Toliko snažno. Toliko moćno.
Da smo osećali da je nebo tu — na dohvat ruke.
SMEJALI SMO SE.
Jer, MI SMO TADA RASLI.
Postajali ljudi.
I “pisali” neku istoriju.
Nije bilo prepreka koje su nas mogle zaustaviti.
Imali smo: SRCE.
I u svima nama bila je jedna VELIKA ŽELJA,
VELIKA STRAST da budemo bolji,
Da pokažemo da možemo da sijamo.
I SIJALI SMO.
BILI SMO PONOSNI.
I, SAD?
Sad, kad se okrenemo…
Shvatimo, da nas život nije baš “milovao”,
Putevi kojima smo hodali — nisu bili “popločani novcem”,
Bilo je tereta – Ima ga i dalje.
Nosimo ga.
ALI…
I pored svega toga, verujem, da negde duboko —
Ostaje, to nešto, što nas gura da idemo napred.
Da idemo dalje. i prenesemo znanja
POSTOJE TA NEKA SNAŽNA OSEĆANJA:
Koja nas čine PONOSNIM.
VEČNIM u ovom našem, trenutnom svetu.
JER TU SMO ZAJEDNO, TU SU:
Ta naša neverovatna iskustva, znanja
Te priče. Taj Smeh, Ta PESMA i IGRA
Ta sećanja.
I ONA TREBA:
Da ŽIVE.
Da se ČUJU.
Da se VIDE.
Da se PRENESU.
ZATO je i NASTALA: ŠKOLAFOLKLORA
Ne zato što smo bili savršeni.
Već zato što smo znali šta znači dati sve.
Ne zato što smo bili bez straha.
Već zato što smo jurili uprkos njemu.
Ne zato što je bilo lako.
Već zato što je bilo vredno.
OVO NIJE PRIČA O PROŠLOSTI.
Ovo je priča o prenošenju
O tome da ono što smo mi živeli —
Da NESTANE sa nama.
JER KADA STANETE NA SCENU:
Kada osetite svetla.
Kada čujete muziku.
Kada se krećete kao jedan sa grupom od 20, 30, 50 ljudi —
Onda i tek onda: Razumete.
Razumete da niste sami.
Da ste deo nečeg što je veće od vas.
I trajnije.
I TADA SHVATITE:
Da svaki korak koji napravite —
Nastavlja priču.
Našu. Vašu, Vaših predaka, I stvara priču Vaše dece.
DOBRODOŠLI U ŠKOLUFOLKLORA,
Gde istorija postaje vaša.
Gde prošlost igra za budućnost.
Gde smo ponosni — i uvek ćemo biti.
Naučite da IGRATE ….
