Zašto ljudi stvarno dolaze na folklor? 😄
Možda je ovo samo moja neka teorija… ali verujem da niko nikada nije došao na prvu probu zato što je sanjao da uči korake.
Ozbiljno… Nisam još sreo čoveka koji je rekao: „Jedva čekam da savladam desno, levo, ukrsti, pa opet…“
Ma ne ide to tako. Ljudi dođu iz radoznalosti.
A ostanu… iz sasvim drugog razloga.
Prva proba je svima ista.
Stojiš negde sa strane, gledaš ostale i boga moliš da te niko ništa ne pita.
A onda prilazi neko, smeje se i kaže: „Ajde… uđi u kolo, bar probaj malo.“ I tu je kraj.
Posle tog jednog kruga više nema nazad. Počneš da dolaziš redovno.
Ne zato što moraš… nego zato što ti ti ljudi nedostaju.
Tada shvatiš da folklor uopšte nije samo igra. To je mesto gde nađeš prijatelje za ceo život.
Gde se deca sprijatelje u pet minuta.
Gde roditelji konačno ugrabe malo vremena da popričaju i predahnu.
Mesto gde se svi zajedno smejemo kad neko promaši korak… a verujte mi, svi ih promašujemo.
I znate šta je najlepše? Posle par meseci više niko i ne spominje korake.
Priča se o potpuno drugim stvarima: „Sećaš li se onog putovanja?“ „Sećaš li se one svadbe?“ „Sećaš li se koliko smo se smejali?“
E to ostaje. Koraci se nauče, ali ljudi ostanu.
Možda je zato KOLO toliko posebno.
Uopšte nije važno da li imaš 7 ili 77 godina. Ako znaš da se nasmeješ… znaš i da igraš.
Pridruži se kolu.